Ако на површини слике поделите боје тако да у изражају стоје равноправно и без узајамне тензије, резултат ће бити статички и безживотан. Супротно ако направите велике смене и тензије између изражаја боја, резултат ће бити неповезаност и иритација за очи.
Изржаје боја једне слике треба саставити пропорционално, тако да између себе стоје у различитим облицима у односу на тензијске прилике, које формирају укупну хармонију равнотеже боја.
Тензија једне боје се појављује са преласком на статичну равнотежу између њихових различитих изражаја. На пример, промена у равнотежи између топле и хладне, светле и тамне, засићене и незасићене, богате контрастом и недосатак контраста, итд.
Једна таква равнотежа ће у перцепцији боја стимулисати и голицати очи и мозак. Мозак може до одређене симултант границе повезати пренесен изражај боје и њену уграђену потребу за равнотежом. Ако се ова граница условљена нашим недефинисаним осећајем за пропорције и интуитивном равнотежом прекорачи, равнотежа се мора исправити преносом односа између напетих поља или постављањем трећег посредног пропорционалног компромиса - између њих. Исто важи ако недостаје тензија боја. Посредна пропорционалност се често користи у пропорцијама величина, где мозак захтева равнотежу величина између области које су толико мале и толико велике да некако нису у стању саме да тензирају два померена поља (померена у односу на почетни положај, на пример бол који се осећа тамо где није стварни стимулус, ако смем да се тако изразим).
Код постављања композиције боја мора се узети у обзир где ће у слици имати највећи изражај и интонацију и из тога балансирати остале боје у слици. Због велике изражајне моћи спектралних боја и контраста боја, оне много пута не требају посебно већи обим да би се поклопиле са много већом површином и са сломљеним и незасићеним бојама. Овде посебно треба бити пажљив да нема великог скока између једне акцентиране боје и околних боја а обрнуто, мора постојати разлика и узајамна тензија довољно да их раздваја једне од других.
Без обзира да ли је слика апстрактна или натуралистичка, разматрање лежи у основи размера боја.
Натуралистичка слика не односи се само на што је више могуће тачно и прецизно приказивање предмета. Често је на тај начин само илузорна и незаменљива репродукција - сликовито боје требају да садрже тензију, варијације наглашених боја и изражаје контраста, тако да ове независности добију на живости и да се доживе независно од натуралистичке једнакости субјекта. Апстрактна слика мора да садржи ове изразе да би се избегао равнодушан изражај.
Постови
