Посебно у натуралистичком сликарству често је потребно моделирање са бојом, тако да свака ствар изгледа пластично, просторно (тј 3-димензионално) на раван папир/платно, као што је у цртежу потребно користити се цртама да образац иступи напред или се повуче назад. Као што је већ поменуто у посту о ахроматичним бојама расподела светла и сенки на једну ствар говори о њеној просторној форми. Међутим, није увек да ствар има сенке, она може на пример бити подједнако осветљена са свих страна, али њен пластичан облик има је у сваком случају. Овде се могу користити разнолике нијансе боје ствари да облик иступи напред, као што се у тродимензионалној композицији могу користити варијације боја између боја плана да се одреди просторна дубина. Пре овог да наведемо како се добија осећај пластичне основе. Облик неког објека - на пример једне јабуке - може се грубо схватити као низ планарних површина, које су делимично окренуте посматрачу а делимично више или мање нису. План који је окренут напред делује равно, док план који је окренут у односу на вертикално/хоризонтално делује просторно. Ако се повежу ови планови заједно дефинишу веома прецизно просторни облик. Да би се разумео и репродуковао облик јабуке стално треба да је јасно који делови јабуке су окренути напред а који дијагонално напред или назад, и колико окренуто у односу на вертикално/хоризонтално.
Јабука се у почетку може уписати у квадрат, који указује на њену предњу површину, површину са стране и изнад. Затим се може поделити на неколико мањих планова, који уз помоћ њихових мање или више косих углова говоре шта је окренуто напред, шта унутра, споља, навише или наниже. Јабука сада изгледа као да је исклесана из једног блока, али без сумње како је облик окренут просторно. Груби угаони планови могу се на крају улепшати или учинити округлији, мекши и сложеније. Исти принцип важи и за облик перцепције и - приказ свих просторних ствари - у свом најједноставнијем облику који знамо из земљине дужи - и географске ширине, које поред своје циљне функције према својим окретањима криве говоре да Земља није равна већ 3-димензионална округла лопта.
Немачког ренесансног сликара Алберта Дурер једна скица лица показује како на сличан начин грубо разликује предњу површину и површину са стране, испод - и површине једне од друге као облик подчињен конструкцији скелета који се назире у његовим натуралистичким и детаљним репродукцијама у слици, цртежу и графици. Ако се сада јабука снажно осветли са стране, добиће снажан светлост/сенка ефекат који је директно формирање облика, управо зато што план облика напред - или назад скок одређује колико ће светла и сенке бити распоређено.
Ако је јабука зелена, питање је мешања и расподеле више зелених боја у различитим валерима и тако се добије облик напред - у оквиру једног валера се наравно може нијансирати. Ако је јабука осветљена једнако са свих страна, не помаже бојити је у истој зеленој боји, јер би онда изгледала потпуно равна. Зелена боја овде мора да варира у оквиру истог валера у на пример хладну и топлу зелену, плаво-зелено, зелено-жуто, сиво-зелено, и тако даље. Истовремено варијација боја и - нијансе су постављене у односу на планове јабуке, тако да се не понављају у првом плану -, средњем - и позадини. Варијација/нијансе и постављање ових раздвојених планова облика чини да око може да лута око јабуке и доживи просторно.
Код бојења јабуке обојене површине могу се скицирати грубо и оивичити а затим обрадити са мекшим прелазима, што евентуално одговара натуралистичкој форми. На овај начин се константно има преглед над расподелом боја у односу на облик. Препоручљиво је проучити ову област са репродукцијом објекта чаше, ципеле, воће и слично. Проучите како објекта формирани планови леже и процењују како кроз варијацију боја и - нијансе у поређењу са овим добијају просторни облик.
Постови
