Сребрна игла или сребренка је назив за алат за старе цртачке технике. Састоји се од легуре, по могућности од сребра, злата, бакра и олова и причврћена је на држач. Метална игла, нарочито од сребра, била је једна од главних техника цртања средњевековне и ране ренесансе. Цртало се на пергаменту, папиру, картону, или платну, грундирани на пример са мешавином коштаног брашна, водом и лепком. Линије се формирају хемијском везом између сребрних честица и грунтиране основе. Међутим, олово може оставити трагове на (не)грунтираној површини.
Сребренка је плавкасто - сиве боје. Временом, као резултат оксидације сребро тамни и добија топлу браон боју која ствара слику префињености. То је оно што карактерише цртеж са сребрном иглом. Линије су перманентне и (не)осетљиве на светло, и не требају се фиксирати. На неки начин цртање са сребрном иглом слично је сликању. Линије се не могу избрисати, и постепено дају целину.
Папир посебне површине за цртање са сребрном иглом се може купити, али није посебно трајан. Боље да сами препарирате папир тако што ћете му додати слој белог гваша. Лако тониране површине добијају се тако што се у гваш умешају друге боје. То цртежу може дати посебну позадину и омогућува да се већа светлост може обојити белом бојом. Површина се такође може обрадити са коштаним брашном, гипсом или кречом, који се мешају са водом и лепком. Ово даје посебну храпаву површину која држи сребро.
Пре почетка цртања крај сребренке (металне жице) мора се заоблити. Сребренка је преоштра тамо где се прекине, а то може да оштети површину. Заобљавањем сребренка постаје равна, тако да даје шире линије. За танке линије користе се ивице заобљене сребренке.
Сребрна игла је најбоља када се користи за мале фине цртеже са осетљивим сенчењем уз помоћ паралелних линија које се постепено обрађују у жељени тон. Под јачим притиском тон постаје мало тамнији, док таман тон међу друге медије за цртање подсећа више на средњи тон. Са сребрном иглом се могу направити цртежи који се састоје од мреже малих линија, где светло и сенка постају део ове мреже. Супротност нпр. прецизном портрету где је мотив приказан до задњег детаља, цртеж може бити једноставнији.
У раном средњем веку рукописи су били упознати са техником сребрне игле, и користила се за писање на пергаменту и папиру. У доба ренесансе постала је једна од најпопуларнијих техника међу уметницима у Италији, Немачкој и Холандији. Довољно је поменути мајсторе као што су Jan van Eyck, Albrecht Dürer и Леонардо да Винчи.
Сребренка је плавкасто - сиве боје. Временом, као резултат оксидације сребро тамни и добија топлу браон боју која ствара слику префињености. То је оно што карактерише цртеж са сребрном иглом. Линије су перманентне и (не)осетљиве на светло, и не требају се фиксирати. На неки начин цртање са сребрном иглом слично је сликању. Линије се не могу избрисати, и постепено дају целину.
Папир посебне површине за цртање са сребрном иглом се може купити, али није посебно трајан. Боље да сами препарирате папир тако што ћете му додати слој белог гваша. Лако тониране површине добијају се тако што се у гваш умешају друге боје. То цртежу може дати посебну позадину и омогућува да се већа светлост може обојити белом бојом. Површина се такође може обрадити са коштаним брашном, гипсом или кречом, који се мешају са водом и лепком. Ово даје посебну храпаву површину која држи сребро.
Пре почетка цртања крај сребренке (металне жице) мора се заоблити. Сребренка је преоштра тамо где се прекине, а то може да оштети површину. Заобљавањем сребренка постаје равна, тако да даје шире линије. За танке линије користе се ивице заобљене сребренке.
Сребрна игла је најбоља када се користи за мале фине цртеже са осетљивим сенчењем уз помоћ паралелних линија које се постепено обрађују у жељени тон. Под јачим притиском тон постаје мало тамнији, док таман тон међу друге медије за цртање подсећа више на средњи тон. Са сребрном иглом се могу направити цртежи који се састоје од мреже малих линија, где светло и сенка постају део ове мреже. Супротност нпр. прецизном портрету где је мотив приказан до задњег детаља, цртеж може бити једноставнији.
У раном средњем веку рукописи су били упознати са техником сребрне игле, и користила се за писање на пергаменту и папиру. У доба ренесансе постала је једна од најпопуларнијих техника међу уметницима у Италији, Немачкој и Холандији. Довољно је поменути мајсторе као што су Jan van Eyck, Albrecht Dürer и Леонардо да Винчи.
Постови
