Перспектива (лат. perspicere 'види кроз') је у уметности и
архитектури систем за представљање просторних (тродимензионалних) облика
на површини, тако да дводимензионална слика даје илузију пространости.
Конкретно се термин користи за онај облик приказивања који се добија при
коришћењу централне пројекције за приказивање.
Метода за стварање дубине у једној слици помоћу боја такође се назива перспектива, зашто се перспектива добијена при централној пројекцији понекад назива линеарна перспектива. Неки користе централну перспективу синонимно са централном пројекцијом, док други то одлажу за специјалне ситуације (такође названа фронт или предња перспектива), где је план слике вертикалан, а доминантни правци у слици су вертикална и две хоризонталне, односно паралелно и нормално (ортогонално) на плану сике.
Ако се перспектива прикаже исправно, посматрач неће моћи да примети разлику шта је ту површина или не. Карактеристичне црте перспективних представа су: прави углови ( у стварности) обично постају криви углови у перспективи; паралелне линије (у стварности) буду линије које се срећу у тачки сабирања у перспективи
(нпр на хоризонт линији); дужине које су једнаке ( у стварности ) буду због скраћивања и различите удаљености приказане различитим величинама у перспективи.
Перспектива се такође користи да опише друге облике просторног представљања: са паралелном перспективом представаљају се паралелне линије у простору такође као паралелне у план слике ( види паралелна пројекција), док се паралелне линије при обрнутој перспективи чини се да потичу из једне тачке у првом просторном плану слике.
Значајна перспектива (углавном се користила у средњевековном сликарству, на пример, често се види да је Христос велики, док су други поред њега у много мањем обиму, а у египатским описима неки високостојећи људи и виши богови били су приказани као већи од подређених) је презентација где су мотива главна лица или предмети приказани већи од других без обзира на локацију у простору. Овакви начини представљања били су уобичајени за уметност пре ренесансе. Перспектива из ваздуха је такође негована у овом периоду и у времену после; да би се створила дубина у пределима овде се позадина представљала благо замућена или бледо, често плавом или љубичастим тоновима.
Перспективе је такође део и птичја и перспектива жабе - гледано одозго и одоздо.
Још у давна времена постојало је интересовање за приказ перспективе, а примери од тада могу се видети и данас у виду зидних слика у Помпеји, где постоје примери перспективне илузије обојених прозора са погледом на даљине.
У старогрчком и римском сликарству користили су се прикази простора са ефектом великих илузија. У средњем веку настављене су неке од ових просторних конструкција, а у касном средњем веку развиле су се нове методе за просторну илузију (посебно у ренесансној Италији) 1300-те., нпр Гиотто и браћа Лорензетти. Оваква просторна представљања могу се посматрати као претече перспективе која је конструисана први пут од стране фирентинског архитекте Filippo Brunelleschi почетком 1400 -те. Немачки ренесансни сликар Албрехт Дирер представио је такође наставну серију за линеарну перспективу (основне принципе) и практичке аргументе за коришћење коректног перспективног приказа.
До краја 1500- те углавном су се уметници и архитекте бавили перспективом. Математичка основа за разумевање конструкција перспективе је креирана од стране италијанског научника Гуидобалдо дел Монте 1545-1607. Он је 1600 објавио књигу за перспективу („Perspectivae Libri VI“) публиковано у Пизи.
1715 и 1759 теорију представљања планова проширили су математичар Брук Тејлор (Brook Taylor) и природњак Ј.Х. Ламберт (J.H. Lambert). 1600 -те се теорија перспективе развија даље, а то је имало утицаја посебно на низ илузионистичких плафон- слика у црквама и палатама.
Циљ просторног приказивања је да се образује визуелна тродимензионална перцепција приказаног, и што је могуће ближе стварности. Пре проналаска фотографије перспективна конструкција је била једини начин да се то уради. Крајња илузија се постиже када се коректно конструисана линеарна перспектива комбинује са перспективом из ваздуха и перспективом боја.
1700 године мануелне камере су омогућиле да се изведе (нацрта) веома прецизна перспектива по природи. Ако је приказивање врло природно реално, онда је реч о оптичкој илузији. То се, између осталог у великој мери користило у барокном периоду (стварање илузије неба високо изнад црквених физичких граница).
Перспективни цртеж је раније био захтевна дисциплина која се учила у уметничким и техничким школама широм света. Данас су компјутери преузели већи део напорног посла и могу се користити за 3Д анимације. Ефекте сенки је такође могуће креирати уз помоћ ray tracing који лако ради са различитим степенима транспарентности.
Метода за стварање дубине у једној слици помоћу боја такође се назива перспектива, зашто се перспектива добијена при централној пројекцији понекад назива линеарна перспектива. Неки користе централну перспективу синонимно са централном пројекцијом, док други то одлажу за специјалне ситуације (такође названа фронт или предња перспектива), где је план слике вертикалан, а доминантни правци у слици су вертикална и две хоризонталне, односно паралелно и нормално (ортогонално) на плану сике.
Ако се перспектива прикаже исправно, посматрач неће моћи да примети разлику шта је ту површина или не. Карактеристичне црте перспективних представа су: прави углови ( у стварности) обично постају криви углови у перспективи; паралелне линије (у стварности) буду линије које се срећу у тачки сабирања у перспективи
(нпр на хоризонт линији); дужине које су једнаке ( у стварности ) буду због скраћивања и различите удаљености приказане различитим величинама у перспективи.
Перспектива се такође користи да опише друге облике просторног представљања: са паралелном перспективом представаљају се паралелне линије у простору такође као паралелне у план слике ( види паралелна пројекција), док се паралелне линије при обрнутој перспективи чини се да потичу из једне тачке у првом просторном плану слике.
Значајна перспектива (углавном се користила у средњевековном сликарству, на пример, често се види да је Христос велики, док су други поред њега у много мањем обиму, а у египатским описима неки високостојећи људи и виши богови били су приказани као већи од подређених) је презентација где су мотива главна лица или предмети приказани већи од других без обзира на локацију у простору. Овакви начини представљања били су уобичајени за уметност пре ренесансе. Перспектива из ваздуха је такође негована у овом периоду и у времену после; да би се створила дубина у пределима овде се позадина представљала благо замућена или бледо, често плавом или љубичастим тоновима.
Перспективе је такође део и птичја и перспектива жабе - гледано одозго и одоздо.
Још у давна времена постојало је интересовање за приказ перспективе, а примери од тада могу се видети и данас у виду зидних слика у Помпеји, где постоје примери перспективне илузије обојених прозора са погледом на даљине.
У старогрчком и римском сликарству користили су се прикази простора са ефектом великих илузија. У средњем веку настављене су неке од ових просторних конструкција, а у касном средњем веку развиле су се нове методе за просторну илузију (посебно у ренесансној Италији) 1300-те., нпр Гиотто и браћа Лорензетти. Оваква просторна представљања могу се посматрати као претече перспективе која је конструисана први пут од стране фирентинског архитекте Filippo Brunelleschi почетком 1400 -те. Немачки ренесансни сликар Албрехт Дирер представио је такође наставну серију за линеарну перспективу (основне принципе) и практичке аргументе за коришћење коректног перспективног приказа.
До краја 1500- те углавном су се уметници и архитекте бавили перспективом. Математичка основа за разумевање конструкција перспективе је креирана од стране италијанског научника Гуидобалдо дел Монте 1545-1607. Он је 1600 објавио књигу за перспективу („Perspectivae Libri VI“) публиковано у Пизи.
1715 и 1759 теорију представљања планова проширили су математичар Брук Тејлор (Brook Taylor) и природњак Ј.Х. Ламберт (J.H. Lambert). 1600 -те се теорија перспективе развија даље, а то је имало утицаја посебно на низ илузионистичких плафон- слика у црквама и палатама.
Циљ просторног приказивања је да се образује визуелна тродимензионална перцепција приказаног, и што је могуће ближе стварности. Пре проналаска фотографије перспективна конструкција је била једини начин да се то уради. Крајња илузија се постиже када се коректно конструисана линеарна перспектива комбинује са перспективом из ваздуха и перспективом боја.
1700 године мануелне камере су омогућиле да се изведе (нацрта) веома прецизна перспектива по природи. Ако је приказивање врло природно реално, онда је реч о оптичкој илузији. То се, између осталог у великој мери користило у барокном периоду (стварање илузије неба високо изнад црквених физичких граница).
Перспективни цртеж је раније био захтевна дисциплина која се учила у уметничким и техничким школама широм света. Данас су компјутери преузели већи део напорног посла и могу се користити за 3Д анимације. Ефекте сенки је такође могуће креирати уз помоћ ray tracing који лако ради са различитим степенима транспарентности.
Постови
